Danas

Međunarodna konferencija o reformi sektora bezbednosti u Srbiji

Izručenje Mladića nije uslov za prijem u Partnerstvo za mir

Beograd - Delegacija Ministarstva odbrane tokom posete Briselu dobila je jasan signal da je uslov za ulazak u program Partnerstvo za mir pokazivanje volje za sprovođenje akcionog plana - rekla je pomoćnik ministra odbrane Snežana Samardžić Marković. Prema njenim rečima to je veliki napredak u odnosu na dosadašnji stav da je uslov za partnerstvo izručenje Ratka Mladića Hagu. Samardžić Marković je posle izlaganja na međunarodnoj konferenciji Reforma sektora bezbednosti u Srbiji objasnila za Danas da je to rezultat napora i diplomatske inicijative državnih zvaničnika i predstavnika Ministarstva odbrane. Ipak, taj proces, kako je rekla, može da potraje, a zavisiće od ocene Karle del Ponte.

Ambasador Srbije pri NATO Branislav Milinković potvrdio je da su članice NATO prestale da insistiraju na izručenju Ratka Mladića Hagu. Prema njegovim rečima do preokreta u čvrstom stavu administracije NATO došlo je pre svega zbog promene politike SAD. Milinković smatra da je moguće da Srbija bude primljena u Partnerstvo za mir na sledećem samitu NATO koji se održava u Rigi, ukoliko sprovođenje akcionog plana bude pozitivno ocenjeno. Direktor Centra za civilno-vojne odnose Miroslav Hadžić istakao je da smo svedoci samoreformisanja vojske jer vojska i ministarstvo odbrane u nedostatku interesovanja vladajuće elite za reformu sektora bezbednosti moraju sami da razmišljaju o tom poslu. Međunarodnu konferenciju "Reforma sektora bezbednosti u Srbiji - dostignuća i perspektive" organizovao je Centar za civilno-vojne odnose, Vlada Češke Republike i Ženevski centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga.

ANTRFILE: Drastično smanjenje Vojske

Pomoćnik ministra odbrane za ljudske resurse Zoran Jeftić izjavio je da će broj garnizona Vojske Srbije u toku sledeće godine biti smanjen za 50 odsto, odnosno na 21 garnizon. Takođe je rekao da će tokom sledeće godine sistem odbrane sa 33.068 profesionalnih pripadnika penzionisanjem i davanjem otpremnina biti smanjen na nešto više od 27.000 pripadnika. Prema njegovim rečima tokom sledeće godine neće biti samo otpuštanja, već će u sistem biti primani vojnici po ugovoru, a postoji mogućnost da podoficiri koji su izdvojeni kao višak potpišu ugovor i budu angažovani kao profesionalni vojnici. Jeftić je rekao da Ministarstvo odbrane i Vojska trenutno imaju oko 50.000 penzionera i da će prestanak usklađivanja visine penzija sa iznosom plata u narednoj godini otvoriti prostor za osetnije poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sektoru odbrane.

R. Femić

Kako je u Predlogu ustava Srbije regulisan sektor bezbednosti

Mnogo nedorečenog i spornog

Republika uređuje i obezbeđuje vlastitu suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost, odbranu i bezbednost, ali i bezbednost njenih građana (čl. 97). U Predlog nije uključena formulacija koja postoji u Ustavu iz 1990, po kojoj je odbrana Republike "pravo i dužnost svakog građanina". Takođe, iz Predloga je izostala i ocena potpisivanja kapitulacije i priznanja okupacije kao izdaje, predviđena Ustavom iz 1990. Potpisivanje Kumanovskog sporazuma, kojim je omogućeno neoročeno prisustvo stranih trupa na teritoriji Srbije, bilo je suprotno ovom članu. Skupština nadzire rad službi bezbednosti (čl. 99). Nije jasno zašto je ovim stavom predviđen samo nadzor nad službama bezbednosti, a ne i nad ostalim elementima sektora bezbednosti - vojskom, policijom itd. Osim toga, Skupština ne bi trebalo samo da nadzire, već i da kontroliše rad svih činilaca ovog sektora. Konačno, Predlog propisuje da Skupština usvaja Strategiju odbrane, a propušta da pomene, po hijerarhiji značajniji dokument, Strategiju nacionalne bezbednosti. Iz ovog dokumenta, kojim bi, između ostalog, bili definisani bezbednosni izazovi, rizici, pretnje i zaštićene vrednosti države, proistekli bi i svi ostali strateški dokumenti. Vojska Srbije je pod demokratskom i civilnom kontrolom. O VS donosi se zakon (čl. 141). Međutim, ova vrsta kontrole predstavlja deo civilno-vojnih odnosa i ne spada u nadležnost Zakona o vojsci, pa bi bilo bolje da ovu oblast reguliše Zakon o demokratskoj civilnoj kontroli. Takođe, Predlog ne predviđa ko će sprovoditi ovu kontrolu. Konačno, zbog čega je samo VS pod demokratskom civilnom kontrolom. U dometu ove kontrole treba da se nađu svi oni akteri koji koriste silu.

Predsednik komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire VS (čl. 112). Ostaje nejasno kakav je odnos predsednika i ministra odbrane kada je u pitanju komandovanje VS. Sem toga, odgovornost predsednika predviđena je eksplicitno samo za povredu Ustava. Postavlja se pitanje kome predsednik Republike odgovara za "komandovanje Vojskom". Propuštena je prilika da se Ustavom formira Savet za nacionalnu bezbednost. Ovo telo, u kome bi sedeli svi ključni civilni i vojni donosioci odluka, integrisalo bi celokupnu bezbednosnu zajednicu Srbije i na holistički način koordinisalo celokupnim sektorom bezbednosti. VS brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke (čl. 139). Zašto se išlo na drugačije rešenje od onog koje je izneto u Strategijskom pregledu odbrane, a koje precizno navodi ciljeve VS. Verovatno je reč o nameri da se, zbog moguće promene u percepciji bezbednosnih pretnji i izazova u budućnosti, materiji pristupi fleksibilnije. VS može se upotrebiti van granica Srbije samo po odluci Skupštine (čl. 140). Nejasno ostaje kada i pod kojim okolnostima VS može biti poslata van zemlje. Odnosno, da li će to biti samo mirovne operacije ili se ostavlja mogućnost da VS bude upotrebljena i u ofanzivne svrhe, kao što je, na primer, slučaj sa "koalicijama voljnih".

Kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana, Skupština proglašava vanredno stanje (čl. 200). Ustav uvodi nepoznati koncept "javna opasnost", koji logički pretpostavlja postojanje još manje poznatog koncepta "privatne opasnosti". Možda je, ipak, bilo bolje zadržati rešenje predviđeno Ustavom iz 1990. u kome se kaže da se vanredno stanje proglašava u slučaju kada su ugroženi bezbednost Republike Srbije, slobode i prava čoveka i građanina ili rad državih organa. Ukoliko je koncept "javne opasnosti" već usvojen, zakonom bi trebalo detaljno urediti postupke i nadležnosti njegovog utvrđivanja. Lice nije dužno da protivno svojoj veri ili ubeđenjima ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje nošenje oružja. (čl. 45) Dobro je da je pravo na prigovor savesti zagarantovano i da odstupanje od ovog prava nije ni u kom slučaju moguće (čl. 202). Loše je da lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje. Ovakva restriktivna odredba je u suprotnosti sa međunarodnim standardom kojim je predviđeno da osobe koje iz razloga savesti ne žele da služe vojnu obavezu moraju imati pravo na alternativnu službu potpuno civilnog karaktera. Osim toga, ovakvo ograničenje prava na prigovor savesti je u suprotnosti i sa praksom u regionu. Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost (čl. 27). Ostaje neodređeno šta pravo na bezbednost zaista podrazumeva, kako ono može biti ugroženo, odnosno zaštićeno. Budući da je "pravo na bezbednost" potpuno neodređeno, ostao je nejasan i motiv ustavotvorca da ovo pravo uopšte uvrsti u član koji se tiče lišenja slobode.

KIM je sastavni deo Srbije. Reagujući na najave koje dolaze iz jednog dela međunarodne zajednice da će KIM dobiti nezavisnost, ustavopisci su rešili da apostrofiraju da je ova pokrajina sastavni deo Srbije. Ukoliko KIM zaista dobije nezavisnost, biće stvoren jaz između političke realnosti i pravnog sistema u Srbiji. Umesno je zapitati se do koje mere Ustav otvara mogućnost za prevazilaženje ovog jaza. KIM se najpre pominje u preambuli koja je deklarativnog karaktera i koja ne proizvodi pravne posledice. Zatim je, u normativnom delu Ustava, propisano da predsednik prilikom stupanja na dužnost treba da se zakune da će se posvetiti očuvanju celine teritorije Srbije, uključujući u to i KIM (čl. 114). Za promenu ovog dela Ustava potreban je referendum. Međutim, za promenu dela Ustava koji se odnosi na teritorijalno uređenje vlasti, a u kome se pominje da KIM ima suštinsku autonomiju u okviru Srbije, dovoljna je dvotrećinska većina u Skupštini (čl. 182, 203). Verujemo da su ustavopisci na ovaj način svesno ostavili mogućnost da Ustav može biti delimično prilagođen u slučaju da dođe do nezavisnosti KIM. Međutim, ukoliko bi Ustav ostao nepromenjen, predsednik bi imao zabrinjavajuće ovlašćenje da bez odobrenja Skupštine pošalje vojsku na KIM i tako državu samoinicijativno uvede u oružani sukob. Predlog ustava reguliše oblast bezbednosti bolje od Ustava iz 1990. Međutim, mnoga rešenja ostala su nedorečena, nerazjašnjena ili sporna. Da je vođena javna rasprava, možda do ovih propusta ne bi ni došlo. Ovako, kao što je nedavno izjavio prof. Vojin Dimitrijević, "novi Ustav Srbije može da bude dobar u rukama dobrih pravnika i ljudi liberalnih ideja". Volja građana Srbije odlučiće o tome da li će baš takvim ljudima Ustav i biti dat u ruke. A u ruke Mandušića Vuka...

Filip Ejdus, Đorđe Popović, Marko Savković,

autori su istraživači Beogradske škole za studije bezbednosti, istraživačkog odeljenja Centra za civilno-vojne odnose

Ovo je skraćena verzija teksta iz specijalizovanog žurnala "Bezbednost Zapadnog Balkana", koji uređuje i objavljuje Beogradska škola za studije bezbednosti