Broj 5, April - Jun 2007

OD KRAJA Hladnog rata bezbednost Zapadnog Balkana umnogome je zavisila od NATO saveza. Implementacija i poštovanje Dejtonskog i Ohridskog sporazuma, kao i Rezolucije OUN 1244 zavisili su od snažnog "prekrivajućeg" prisustva NATO snaga u regionu. Međutim, kako se mir u regionu učvršćuje a demokratije konsoliduju, zemlje Zapadnog Balkana polako stiču kapacitete ne samo da "uvoze" bezbednost od NATO saveza, već i da je "izvoze" pristupanjem programu "Partnerstvo za mir", kao i eventualnim dobijanjem statusa punopravnog člana NATO saveza. Često se u javnosti raspravlja o tome šta sve države Zapadnog Balkana treba da učine na svom putu ka evroatlantskim integracijama i koliko je Zapadni Balkan daleko od NATO. Navode se prepreke i konkretni koraci, odnosno uslovi potrebni kako bi evroatlantski proces bio nastavljen, tj. ubrzan. U ovom broju autori časopisa Bezbednost Zapadnog Balkana okrenuli su naopačke ovo pitanje i pokušavaju da odgovore na to koliko je NATO daleko od Zapadnog Balkana. Najpre, pažnju posvećujemo debatama koje se o priključenju NATO savezu paralelno vode u Makedoniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Čitaoci će moći da prepoznaju sličnosti, ali i da uvide razlike u iznetim argumentima koji govore u prilog učlanjenju ili protiv njega. Nakon toga, istraživači Beogradske škole za studije bezbednosti najpre predstavljaju glavne stavove javnosti, a zatim pokušavaju da naprave objektivnu procenu posledica koje će učlanjenje u NATO savez imati po srpsku unutrašnju politiku, ekonomiju i spoljnu politiku. Pored ovih aktuelnih analiza, jedan tekst nas vraća pedeset godina unazad i govori o bliskim, gotovo savezničkim odnosima koji su postojali između Jugoslavije i NATO saveza tokom pedesetih godina prošlog veka. Priča o izuzetnom talentu za realpolitiku, koji je tadašnje državno rukovodstvo pokazivalo u radikalno drugačijim i opasnijim međunarodnim okolnostima, trebalo bi da služi današnjim političkim elitama kao putokaz, a nikako kao utočište od kompletiranja evroatlanstkih integracija po meri državnih i regionalnih interesa.

Filip Ejdus, izvršni direktor Centra za civilno-vojne odnose i istraživač Beogradske škole za studije bezbednosti